WORDTHEQUE - Word by word multilingual library
                       Logos' Croatian eBooks


              Project Gutenberg Consortia Center
                    http://www.Gutenberg.us

                           and the 

                World eBook Library Collection
                  http://www.WorldLibrary.net

        Bringing the world's eBook Collection Together


    Project Gutenberg Consortia Center is a member of the 
    World eBook Library Consortia, http://WorldLibrary.net


    The mission of the Project Gutenberg Consortia Center
    is to provide a similar framework for the collection
    of eBook collections as does Project Gutenberg for
    single eBooks, operating under the practices,
    and general guidelines of Project Gutenberg.


    The major additional function of Project Gutenberg
    Consortia Center is to manage the addition of large
    collections of eBooks from other eBook creation and
    collection centers around the world.



    For great classic literature visit:

    Project Gutenberg Consortia Center Bringing the world's
    eBook Collection Together http://www.Gutenberg.us










Ivo Andric: ZNAKOVI PORED PUTA 
(excerpts)
"Svaki ti je vrag u moje libro zapisan''

Jovo Markov Dzinovic
nekad zaposlen kao radnik
na gradnji Sueckog kanala 
1. NEMIRI OD VIJEKA

Ima narodnih prica koje su toliko opštecovecanske da zaboravimo kad i gde smo ih culi ili citali, pa zive u nama kao uspomena na naš licni dozivljaj. Takva je i prica o mladicu koji je, lutajuci svetom i trazeci srecu, zašao na opasan put za koji nije znao kuda ga vodi. Da se ne bi izgubio, mladic je u debla drvetâ pored puta zasecao sikiricom znake koji ce mu docnije pokazati put za povratak. 
Taj mladic je olicenje opšte i vecne ljudske sudbine: s jedne strane opasan i neizvestan put, a s druge, velika ljudska potreba da se covek ne izgubi i snade, i da ostavi za sobom traga. Znaci koje ostavljamo iza sebe nece izbeci sudbinu svega što je ljudsko: prolaznost i zaborav. Mozda ce ostati uopšte nezapazeni? Mozda ih niko nece razumeti? Pa ipak, oni su potrebni, kao što je prirodno i potrebno da se mi ljudi jedan drugom saopštavamo i otkrivamo. Ako nas ti kratki i nejasni znaci i ne spasu od lutanja i iskušenja, oni nam mogu olakšati lutanja i iskušenja i pomoci nam bar time što ce nas uveriti da ni u cemu što nam se dešava nismo sami, ni prvi ni jedini. 

Takav je zivot da covek cesto mora da se stidi onoga što je najlepše u njemu i da upravo to sakriva od sveta, pa i od onih koji su mu najblizi. 

Ono što je najlepše na iskrenoj i dubokoj ljubavi, na kojoj je sve lepo, to je da u odnosu prema onome koga volimo ni jedna naša mana ne dolazi do izraza. Mnogo šta što je zlo u nama išcezava a ono što je dobro ustostruci se. 

Video sam otkopane grobove iz petog veka pre Hrista. U njima su bili još uvek vidljivi tragovi glavnih kostiju i naslucivale se osnovne linije ljudskog lika. 
U meni se javilo nezadovoljstvo, kao nad neuspelim delom ili nedovršenim poslom. Covek treba da nestane bez traga. 

Ima zena koje su neugledne i opore na oci, kao seoski hlebac, ali kriju u sebi veliku i zdravu slast za onoga ko se ne da zbuniti spoljašnjošcu nego gleda i oseca dublje i stvarnije. 

Cini mi se kad bi ljudi znali, koliko je za mene napor bio ziveti, oprostili bi mi lakše sve zlo što sam pocinio i sve dobro što sam propustio da ucinim, i još bi im ostalo malo osecanja da me pozale. 

Poznavao sam jednog coveka koji je za svaku stvar koju on nema ili ne razume uspevao da nade poneku zlu rec. 

U strogosti koju pokazuju nekadašnji razvratnici prema mladezi, ima neceg narocito ruznog. Oni kaznjavaju mladez i za svoje bivše prestupe; mozda se cak i svete za svoju sadašnju nemoc. 

Bojati se ljudi, znaci ciniti krivo Bogu. Strah od ljudi mozda i potice otud što smo se nekad ogrešili o boziji princip. Covek u kome ima ziva duša ne bi, logicki, trebalo da se boji ljudi ni icega ljudskog. 

U noci ima uvek straha, kao vlage, nekad više nekad manje. Njegov uticaj na nas sasvim je nejednak. Ponekad imamo snage da mu se potpuno otmemo, ponekad nas samo trenutno prode, kao jeza, a ponekad mu otvorimo sami dušu i puštamo ga da gazi i hara kako hoce. 

Dok je covek plen svojih strasti, rob cula i igracka mašte, dotle su i svaka tajna muka i gorcina razumljive i lakše, jer su zasluzene, kao prirodno nalicje nedostojna zivota. Ali kad se i docnije, kao gospodar svoje sebicnosti, sav predan radu, ziveci za druge, uvidi da je ta ista gorcina na kraju svakog puta, onda zaista covek ne zna šta da misli i nema cemu da se nada. Ostaje, ponekad, svetla nada, ne trajnija od bleska munje, da sve ovo nije prava stvarnost. Misao - da cemo se probuditi, jecajuci. 

Sacuvaj nas, Boze, od ostvarenja snova. Udalji od nas ono što je predmet naših zelja, jer telo naše zeli svoju sopstvenu smrt. 

Ponekad covek prezivljuje takve stvari, da sama cinjenica da ih je preziveo znaci ne samo pobedu i izbavljenje nego i cudo; jedno ponovno, radosno rodenje po narocitoj milosti viših sila. 

Kod unutarnjih borba koje covek vodi sa samim sobom i sa nepoznatim silama u sebi, vazi više nego igde pravilo: ne predaj se nikad! - Ni predaje, ni ustupanja! A pre svega, što kazu u Bosni: ne vezi tugu za srce! 
Biti uvreden nepravdom ljudi manje je nego biti u bedi, a biti u bedi manje je nego biti bolestan, biti bolestan još nije: umreti. Ali i kad je covek uvreden nepravdom, teško bolestan, pa i na samrti, ne treba, tek tada ne treba da ,,da pusti rdi na se''. Tada treba napregnuti sve sile i ne priznati tugu i malodušnost. Izdrzati trenutak, a vec iduceg casa covek je ili na putu da prezdravi ili mrtav. A smrt je najveci i najsigurniji osvetnik. 

Bozija pravda se retko javlja. I to je sreca za ovaj svet, jer ona dolazi kao eksplozija i raznese sve zajedno: krivca i njegovu zrtvu i sve zivo što se slucajno našlo u njihovoj blizini. Ostvarenje apsolutne pravde na zemlji moralo bi biti odjednom, potpuno i posvudašnje. Onda bi se pod silnim, ravnomernim i istovremenim pritiskom sve cestice drzale u ravnotezi. Ovako, javljajuci se retko, mestimicno i na mahove, ona je isto što i orkan, kataklizma i tragedija. 

U ovom društvu podjednako patimo svi, i zene i muškarci, samo su uloge podeljene, i to otprilike ovako: Kad mi patimo zbog zena, to je gotovo redovno zbog toga što zene nisu onakve kakve bismo mi zeleli da su. Kad zene pate zbog nas, to je uvek stoga što smo ovakvi kakvi jesmo. Ali, što je glavno, patimo svi i mucimo se cesto, dugo, svirepo i besmisleno. 

Samo aktivni ljudi i njihova borbenost i bezobzirnost pokrecu zivot napred, ali ga samo pasivni ljudi i njihova strpljivost i dobrota odrzavaju i cine mogucnim i podnošljivim. 

Zavist ljudi, to je gnev bogova. 

Gledajuci jedno ljudsko naselje na nekoj vlaznoj strmini, ogradeno posrnulom ogradom, dode mi misao o pravoj nameni ovoga sveta. 
U stvari, ova planeta je mozda jedan obor u koji je saterano i zatvoreno sve što je u vasioni zivelo i gamizalo, sa jedinom svrhom da tu pomre. 
U velikim bolnicama ima po jedna soba u koju prenose one bolesnike za koje se vidi da ce ziveti još nekoliko sati. U vasioni, ova naša zemlja je takva soba za umiranje. A to što se plodimo, to je samo iluzija, jer sve se to dešava u granicama smrti na koju smo osudeni i zbog koje smo na zemlju baceni. U stvari, mereno vasionskom merom a kazano našim ljudskim recima: juce smo dovedeni a sutra nas nece više biti. Mozda ce još trava rasti i minerali sazrevati, ali samo za sebe. 

Kad naidu teška, mutna vremena i ucestaju sukobi i uzbune medu ljudima, otvori se odjednom Biblija na njenim najtamnijim stranicama i naš uzas ili naše nerazumevanje nadu drevne i poznate reci kao jedini izraz. 
Gledajuci vojnike i zandarme koji su do malopre bili i ubijali, video sam im u ocima, duboko ispod spoljnjeg besa i drskosti, jedva primetno kolebanje u kom je bilo i zivotinjskog straha i neke zelje da se ne bude na tom mestu ni u tom obliku. U tom drhtanju u dnu zenica procitao sam odjednom jasan i nesumnjiv jadni, strašni i detinjski Kainov odgovor: - Zar sam ja cuvar brata svoga? 

Ne smrt, zaborav rešava sve. Zaborav, i to ne samo pojmova, reci i lica, nego svega što postoji i zivi. Zaborav tela i zaborav vremena. Zaborav, da bi se moglo predahnuti i ziveti dalje u telu bez secanja, sa duhom bez imena. Zaborav, smrt sa pravom na nadu. 

Odavno mi je postalo jasno da ne bi imalo smisla, da ne bi bilo mogucno ziveti kad bi zivot bio onakav kakav na mahove izgleda, kad bi sve stvari u zivotu bile samo ono što njihovo ime kazuje i ništa više. Ovako, znam da koliko god je prostranstvo zivota na površini, u širini, toliko ga ima u dubini, tako da su nevidljive i skrivene mogucnosti zivota bezbroj miliona puta vece od onih koje vidimo na površini. 
Jedino tako je mogucno podneti zivot i misao o smrti. 

Cim neko nešto voli i za nešto se veze - misao neku, predmet ili zivo ljudsko bice - on daje nešto od sebe i spreman je da daje i gubi još više, bez mere i racuna, sa istom onom nagonskom bezobzirnošcu i stihijskom zestinom sa kojom se ljudi bacaju na sticanje i grabez. I to je do sada jedini poznati nacin kako jedan covek moze da daje drugim ljudima ili stvarima oko sebe i ono što ne mora i onda kad ne mora. Tako to što se zove ljubav stvara jedno nepregledno i nerazumljivo knjigovodstvo medusobnih davanja i primanja, sa potpuno antipodnom, astronomskom racunicom u kojoj je sve nejasno, ali ciji je krajnji zbir kratak, jasan i razumljiv. 

S godinama pocinju i u najburnijem covecjem zivotu da se ustaljuju i primecuju izvesne pojave koje se simetricno i ravnomerno ponavljaju. I duh koji zivi veoma malo svesno i voljno ne moze da ih ne primeti. Tako covek gleda svoj zivot unapred. Zna se šta nosi oktobar: sluti se mart i predosecaju letnji meseci. I tu ne pomaze nikakva higijena duha ni profilaksa (i na to se s godinama dolazi!), niti ima bezanja niti moze biti zaborava. Najveci napori volje uzaludni su ili pomazu vrlo malo. Najoprecnija duhovna stanja: strah ili opasna radost ili plodan mir, smenjuju se u coveku gotovo kalendarskom stalnošcu i javljaju se neminovno, uporedo sa promenama na zemlji. 

Da starimo, da umiremo, to smo oduvek znali, iako smo se sporo navikavali na tu misao i teško mirili sa njom. Ali sa godinama, evo se javljaju u nama, i to pre smrti i pre samog starenja, nove misli sa kojima se covek ne moze da pomiri i koje nas guraju u starost pre vremena i u pravu smrt pre umiranja. To je: jasno i neumoljivo saznanje da u onom što je plodno, radosno i napredno u svetu mi sve manje i sve rede ucestvujemo, da je sve više zanosa koje ne osecamo i podviga u kojima nemamo udela, da u stvari, za nas svet vene i umire pred našim ocima, a mi, još zivi ali izvan zivota, posmatramo ga nemocni, bez reci i pokreta. 










    For great classic literature visit:

    Project Gutenberg Consortia Center Bringing the world's
    eBook Collection Together http://www.Gutenberg.us