WORDTHEQUE - Word by word multilingual library
                       Logos' Croatian eBooks


              Project Gutenberg Consortia Center
                    http://www.Gutenberg.us

                           and the 

                World eBook Library Collection
                  http://www.WorldLibrary.net

        Bringing the world's eBook Collection Together


    Project Gutenberg Consortia Center is a member of the 
    World eBook Library Consortia, http://WorldLibrary.net


    The mission of the Project Gutenberg Consortia Center
    is to provide a similar framework for the collection
    of eBook collections as does Project Gutenberg for
    single eBooks, operating under the practices,
    and general guidelines of Project Gutenberg.


    The major additional function of Project Gutenberg
    Consortia Center is to manage the addition of large
    collections of eBooks from other eBook creation and
    collection centers around the world.



    For great classic literature visit:

    Project Gutenberg Consortia Center Bringing the world's
    eBook Collection Together http://www.Gutenberg.us










Ujka Dragi sedi pod jabukom
1. 
U proleće one godine kad ću pre vremena poći u školu počelo je nešto da se događa s mojim ujka-Dragim. 
On je 3/4iveo u Senju, s jeseni do guše blatnjavom a leti u crvenkastoj dugi prašine, gusto načičkanom selu nadomak Lazarevog manastira Ravanice, u čijoj su porti kreštali zeleno-zlatni paunovi. A moji Senjani, na suncu se grejali, mo3/4da više nego i na carsku zadu3/4binu, bili su gordi na Carevo bupalo, neomeđeno mesto kod vrela reke Ravanice ispred manastira, gde je Lazar, prema predanju, nekad pao s konja. Mo3/4da mu pamteći teške namete i kuluke oko velike gradnje, radije negoli u časti, voleli su cara da vide sa guzicom u kaljuzi. Jedanput nas je neko izveo na breg iznad senjskog groblja i pokazao nam rukom nekud ispod 3/4ica propale rudničke vazdušne 3/4eleznice. "Onde je pete godine vojvoda Milenko rasturio Turci." 
Nisam mesto baš dobro video niti sam znao ko je vojvoda Milenko, ali bilo me je sram da pitam. Ne smeš ti rođake da brukaš. 
I, jednoga dana, predvođeni bratom od ujaka DJorđem, koji je, po sopstvenom uverenju, sve znao i sve najbolje umeo, ostavili smo stoku na poverenje seoskim devojčicama i nas nekolicina krenuli preko brda. Zatim smo na jednoj blagoj padini kod Ivankovca s ne baš određenim osećanjima gledali neke rupčage obrasle sitnom travom, iz kojih su virili patrljci pocrnelog kolja. Kasnije ćemo verovati da smo videli upravo ostatke čuvenog šanca. 
"Tu je to mesto", rekao je DJorđe, "dovodio me deda Ljuba." 
Malo smo se naokolo osvrtali, a onda je neko predlo3/4io da se, na pravome mestu, poigramo Srba i Turaka. Ali bili smo umorni i nije nam se htelo, niti je iko pristajao da bude Turčin. I tako smo odustali. Posedali smo na očupanu travicu prošaranu brabonjcima i tragovima ovčjih čaponjaka. 
Tad je naišao neki star seljak s torbom od kozline preko ramena. "Begajte odatle, nesretnici", povikao je i mahnuo tojagom u vazduh kao na ovce, "tu le3/4e koske!" 
U drugom razredu negde sam naišao na knjigu "Čuvaj se senjske ruke" i s uzbuđenjem uzeo da je čitam. Međutim, naše Senje, nekad puno hajduka i vampira, u njoj se nije ni spominjalo. 
Rekao sam to jedanput ocu. Mama je već bila kupila one dve kućice od čatmare u Njegoševoj ulici, ne mnogo veće od bolje senjske štale, i upravo smo sa deda-Ljubom sedeli za ručkom. 
"Hma", ka3/4e moj otac prdeći na nosinger u maramicu i nasrćući na njega kao na neprijateljske rovove, "izgleda da i negde na moru ima neko Senje." 
Ali njega, znao sam, za naše selo nije bilo briga. Otud je voleo jedino mog ujka-Dragog, koga tamo više nije bilo. Pa, morao sam da priznam, nije sve u njemu ni bilo za voljenje. 
Rano leganje u tvrd slamarički krevet pun sitnih, ljutih svinjećih buva i s oštrim guberima kao pokrivačima, istina, nadoknađivalo se dobrim tučama slamnim jastucima, koji bi od glava odskakali kao lopte, ali to se, na 3/4alost, moglo samo dok ne pristignu stariji. Već okopavanje kukuruza i krompira vazdan pod dzvezdom, koje ti lomi i poslednju koščicu u telu i kojeg su se deca plašila kao grobljanskih vampira, nikakvu sličnu nadoknadu nije imalo. Zanimljivija je mogla da ispadne berba belošljiva, ranki i po3/4ega u Zabelu iznad sela, međutim, i to jedino ako ti dozvole da se pentraš na voćke da ih treseš ili bar da snosiš polunapunjene batare u kola. Inače, od pribiranja, pri kojem ne smeš ni da čučneš - odmah će te presresti pitanje: "(c)to malo ne prilegneš?" - nećeš proći mnogo bolje nego od kopanja. Isto su tako donekle uzbudljivi mogli da ispadnu i vršaji, berba vinograda i kukuruza i, naročito, muljanje gro3/4đa, ukoliko se, opet, varošanski glup, ne pograbiš za laku plevu i slamu, već uspeš da dobiješ d3/4ak za 3/4ito ili korpu za korenje. Jer ono što izgleda najlakše, u selu ume da ispadne ubedljivo najte3/4e. 
Čuvanje, pak, brljivih, divljačnih svinja s kišnjama od pola metra, koje ispod oka stalno merkaju kako da ti kidnu u štetu i kaškala i umeju da galopiraju kao konji, ili zaluavih krava, koje znaju da se zaobadaju, iz mesta da zatutnje u kukuruze i tamo za tren da načine ršum kao topovska zaprega, nikad nije dobro, a mo3/4e da ispadne i naopako. Jer štete umeju među komšijama da rode opake, istrajne svađe, koje se ponekad ne završavaju ni velikom omrazom i dugogodišnjim glupim parničenjem, ali se, srećom, najčešće ipak brzo zaključuju, pomalo smešnim gimnastičkim mlataranjem kosirima, vilama i sekirama: 
"Nemo' da ti preskočim ova' plot, te da te tuna istropam ki repu!" 
Međutim, ako kao jedan đak prvak voliš da cunjaš i šušnjariš i ne plašiš se pripovedaka o opasnim šarkama, poskocima i pojatskim psima, koje najverovatnije nikad nećeš ni sresti, izaberi da čuvaš koze i jariće, najlepše stvorove pod nebesima, kod vinogradske kolibe moga deda-Ljube u Dubravi iznad Senja. Samo, sa sekirčetom okačenim o d3/4ep ili torbicu, u kojoj čuvaš parče pogače i tvrdog sira, kreni lugom šarenim od sunca i punim kladenaca i končastih potočića, one će ti se, prezajući i od najmanjeg šušnja, prikačiti za pete i neće od tebe ni mrdnuti. Čak i ako se zamoriš i na okrajku prilegneš, brstiće u blizini i sačekaće te dok se ne odmoriš. A već noćenje u slami pod otvorenim nebom sa kajsijastim zvezdama zamršenim u granje, dok ti prosto pod glavom huji šumarička i bukova gora i huču ćukovi, nećeš zaboraviti, verovatno, dok budeš 3/4iv. 
"Ali, dedo", nisam pristajao, "pa i u naše su selo bili 'ajduci." 
"E, moj šutilo", miluje me deda po ošišanoj glavi. Pola veka proveo je u planini s ovcama i tako je prekrštavao sve muške unuke. "Nas zovu samo kad se lije krv i zapoma3/4e. Kad se pije vino i peva, idu drugi." "Aha", odgovorio sam kao da razumem. 2. Iz toga sela na deset kilometara od nas moj ujka Dragi, uvek sa deda-Ljubom, iznenada je počeo da silazi češče. 
Desetak godina mlađi od moje mame, on je bio visok, lep, ćutljiv crnomanjast čovek s pravouglim brčićima. ("Nas u familiju", govorila je moja mama, "ima i plavi" i smeđi, i crnomanjasti,", i s podrazumevanjem pogledava u mene, "ali oni crnomanjasti su nekako naočitiji." Mi smo, naravno, bili crnomanjasti, iako je moja naočitost već bila popljuvana pegama. A kad mi se još promene zubi, postaće donekle i preterana). I upravo su ga svi 3/4alili, jer mu je nedavno umrla druga 3/4ena Desa i ostavila ga sa dvoje dece. A kako mu je posle onog rata umrla i prva 3/4ena s isto tako dvoje dece, smatrali su da baš nema sreće u 3/4ivotu. 
Kao i uvek kad silazi u varoš, deda bi bio obučen u svečano odelo od mrkog valjanog sukna. Ujka bi na glavi imao sivu oficirsku šajkaču, koju je dobio od ujka-Velje, oficira u Somboru, a preko bele pamučne košulje i fermena ogrnutu zelenkasto-kestenjastu čojanu anteriju s plavim reverima i gajtanskim pervazima. Isto kao dedi, čakšire od tankog šajka bile bi mu uvučene u vezene vunene čarape, na koje je nazuvao nacrnjene opanke sa zatupastim kljuncima. Oko vrata počeo je da nosi upredeno tamnozeleno svileno šalče, koje više neće skinuti ni za najvećih vrućina. U rukama su i jedan i drugi dr3/4ali lakovane glogove čvornovate štapove, opet poklone od ujaka iz Sombora. 
U početku obojica su dolazila pešice drumom pored poljoprivrednog dobra Dobričeva. Posle nekog vremena deda je nastavio da klanca pešice, a ujka krenuo da se spušta ravnorečkim ćirom, kojim su dovozili krečom poprskani ugalj i vozili se pijačari, lo3/4ionički i fabrički radnici i rudnički gimnazijalci. A već početkom jeseni, upravo kad budem pre3/4ivljavao prve drame u školi, deda će se ljutiti što mu sin ne pristaje da u selu upregnu volove, pa da se obojica dovezu kolima, nego više voli da se guši u tesnim klasama i Ge-vagonima. Ali ovaj će do kraja ostati tvrdoglav. 
"Na kola zna se 'di ćeš da me voziš", odgovarao bi, na šta su se moja mama i deda ljutili. Sišavši, oni bi se sačekivali kod nas, pa bi zajedno nekud odlazili. (Dva-tri puta u početku s njima je polazio i moj otac, koji im je valjda pokazivao put.) Vraćali bi se tek posle podne, najčešće neraspolo3/4eni i jako umorni, jedva da bi nešto od ručka čalabrcnuli, pa bi na isti način i otišli - deda pešice, a ujka povratnim popodnevnim vozom. 
Jedanput kad su se onako neraspolo3/4eni vratili iz varoši, video sam kako su moja mama i moj deda nešto krišom razgovarali. Ona je podigla obrve s uspravnom borom u povijama i očima pokazala prema ujaku kao da postavlja neko pitanje. Deda se na to osvrne ka ovome, koji zuri nekud u stranu, pa namršteno odmahne glavom i lupi se rukom po čakširama. 
Sve dok nije okišalo, ujka nam u kuću nije ušao. Priseo bi na pocrnelu klupu za ukopanim stolom ispod naše jabuke ilinjače u avliji i naslonio se leđima na stablo. (Velika i stara, ilinjača je još davala ositne, često crvljive, sipkave, ukusne crvenkasto-3/4ute plodove i tada bila okru3/4ena šebojem i lepim čovekom, ru3/4ama, georginama, perunikama i bo3/4urima i ograđena tarabicama, kasnije plotić oko nje će propasti i cveće će očupati kokoške.) I, ostajući tu, gledao bi da umesto ručka uzme kašičicu slatka i čašu vode. 
"Operi to sa ceđ", mrko bi napominjao. Bio je bled i opao i sa 3/4ilicama u upaljenim očima, glas mu je bio slabačak i obično bi ćutao, a lepim krupnim šakama s perutavim dlanovima zamišljeno bi se pipkao po skrajnutoj čvoruzi na čelu nalik na orah koštunjac, koja ga nije ru3/4ila. Često je kašljucao i povremeno pokušavao iz guše nešto da iskašlje. Tad bi ustao i u olupani čorbaluk s pepelom u uglu između komšijske avlije i kafanskog podruma, poluukopane čatmarske građevine nazvane onako po seljačkoj navadi, skrivajući usta belom rukom, dugo pljuvao. (Kad ode, moja mama će posudu, noseći je preko kecelje, isprazniti u nu3/4nik i staviti je na osunčano mesto ćeramidnog podrumskog krova.) Zatim bi se, brišući se šarenom cicanom maramicom, vraćao na mesto pod jabukom. 
Više mi nije dozvoljavao da mu prilazim niti da mu se motam u blizini. Jedanput kad sam se vratio iz škole, zaboravio sam se i potrčao da ga zagrlim. Sedeo je onako zamišljen, nasmejao mi se i raširio naručje. I ja sam mu uleteo na krilo. Ali mora biti da sam to učinio malo silovitije. Jer istog časa on se trgne, odmakne glavu od mene i visoko podigne ruke. 
"Je li ti, mori", vikne nada mnom, "je l, sam ja tebe govorio da ovo dete dr3/4iš daleko od mene!" 
Moja mama je kraj bunara upravo okačinjala kofu o santrač. Kao najstariju, braća i sestre su je zvali dada i nikad se niko na nju nije izdirao. Najstarijeg, pak, brata, i jedino njega, svi osim nje zvali su bata Sveta. 
Ona se od toga prosto sebne. "Bo3/4e, bato", odgovori skoro uplašeno, i prvi put ga ovako nazove, "nemoj da se ljutiš." 
I od tada, iako mlađeg, zvaće ga tako. Kasnije on će postati naš jadni Dragi, jedini bata opet će biti ujka Sveta. Ujka zlobno ponovi: "Je l, sam govorio! Je l, ja lajem ili govorim!" 
Moja mama kod onog bunara kao da se pogne i brišući ruke o kecelju, s uplašenim izrazom na licu po3/4uri da me odvoji u stranu. "Govorio si, bato", izgovori skrušeno. "Izvini, pogrešila sam. Neću više." 
Dr3/4eći me za mišicu, uvede me u kuću i opali jedanput-dvaput ispod leđa. "Svud ti moraš nos da turiš!" 
Posle toga ujka i ja smo bili neraspolo3/4eni. Ja sam se ćutke muvao po dvorištu, on je, naslonjen na sto, pipkao svoju čvorugu i, iako nije bilo hladno, popravljao šalče oko vrata. "Ej!" vikne me jednog trenutka. "I, ka3/4eš, ovi tvoji ludaci te oterali u školu?" 
To je tako trebalo i nazvati - oterali me. 
"Jesu", odgovorim. "E, šta ćeš", ka3/4e. "Al, i to je bolje no da budeš boles'an." 
Nisam video u čemu je bolje. Ni ovako ni onako ne mo3/4eš da se igraš. Još, bolesnome, petkom bi mi kupovali "Politikin zabavnik", i u krevetu bih mogao da gledam crtane slike o Fantomu i Zigomaru. 
"A je l, imaš", pita me, "vrbovu svirajku? Je l, umeš da napraviš?" 
Njegov sin DJorđe je umeo, ja nisam. Uopšte, kad se navikneš na neke nepogodnosti, u selu je dosta stvari moglo da bude bolje. 
"Ne umem", ka3/4em. 
"E pa", ka3/4e, "kad ozdravim, ja ću da ti napravim. Sa tri rupe." 
"Dobro", reknem namrgođeno. Još sam bio ljut, za ono maločas zna se ko mi je kriv. Prvo je izvređao moju mamu, a onda se ona iskalila na meni."Ako ne sla3/4eš." 
Ujka Dragi načas načini začuđeno lice, pa se nasmeje. To je u selu bila jako krupna reč, koja se retko potezala. Ali ja se u finesama često nisam snalazio. 
"Valjda neću", odgovori. "Gledaću da ne prevarim." 
3. 
Već kasno u jesen, jedanput su se deda i on iz varoši vratili posebno neraspolo3/4eni, kao da su se putem svađali. Tog jutra valjda nisu ni svraćali, nego su, došavši vozom, odmah po3/4urili za poslom. 
Mama i ja im priđemo. 
Ujka promakne kraj nas i krene na svoje mesto pod jabukom, koja je, posle prvih slana, s nagorelim i proređenim lišćem i jedva pokojim zaostalim, odavno trulim plodom, izgledala kao nakostrešena. 
Deda nam pru3/4i ruku da ga poljubimo. Onda preda mami prtenu torbicu u kojoj je iz sela doneo dar, mene rasejano pomiluje po glavi. 
"Dedin šutilo", rekne mehanički. 
Gegajući se na klimavim nogama i ljuljajući velikim turom, koji mu se otezao gotovo do kolena, zapućivao se u kuhinju. 
"Pa, doktor Popović nam rek'o", izbaci upadljivo glasno, ovlašno glednuvši ka ilinjači, "da će se do prolet op'ravi. Samo lečka treba da pole3/4i u sanatoriju na Frušku goru." 
Mojoj mami se u očima nazre nešto kao strah. 
"U sanatoriju?" tiho zapita. Krajem izbledele crne marame brisala je uglove usana. Kao i ja što ću dobiti, imala je isturene krupne zube i plašila se da u govoru ne prska. "Al' tato, zar ne bi bilo bolje da malo otidne u Dubravu?" To je bila ona kučajska padina iznad sela prošarana kukuruzima, hrastovim lugovima i vinogradima, gde ću za vreme rata u be3/4aniji od bombardovanja dva leta provesti čuvajući koze. "Pa da tamo, kod kolibe, pije kozje mleko." 
Jer od iste bolesti, izgleda, nekad je bolovao i ujka Velja, koji je zatim u svetskom ratu postao oficir. Osećajući se otpisan i opasan, tad se odbio od kuće i zaposlio kod konja u poljoprivrednom dobru Ljubičevu, gde se izlečio jahanjem i kobiljom jomu3/4om. Mi konje nismo imali, ali i kozje mleko je smatrano lekovitim. 
Ujka Dragi se na onoj klupi umorno zavaljivao na stablo. 
"A ja sam, dado", izgovori otuda napre3/4ući se da bude glasan i kezeći 3/4ućkaste zube, "kazao da me natovare na kolesar i oteraju u Crvenu jabuku." Negde daleko u planini Troglanu, gde nikad nisam bio, deda je imao veliki pašnjak oko stare crvene divljake, po kojoj je nazvan čitav potes. "I onda da me ćušnu niza stranu." 
"Bo3/4e, bato", rekne moja mama zaprepašćeno, "kako se šališ!" 
Deda i ona već su ulazili u kuću, ne primećujući da se oko njih muvam i ja. "U sanatoriju?" tiho ponavlja moja mama. "Pa šta ćeš, tato, da radiš? Da nekako mogu da ti pomognem." 
"Gl'aj si ti svoja posla", odgovori deda sumorno. "Imaš ti tvoje muke. Ako mi za ovolike godine ni za doktori nismo zaradeli, ne znam šta smo radeli." 
"Pa kako ćeš?" Opet je uglom marame brisala usne. "Je l' ćeš volovi da prodaš?" 
Deda se kraj hladnog štednjaka - sve dok baš ne zahladni, kuvalo se u šupi iza podruma - naslanjao na štap i sipao iz de3/4mekastog plavog emajliranog bokala vodu u veliku vodenu čašu. 
"Ne smem", odgovara zamišljeno, "volovi da otuđujem." Srkutao je tečnost. "Moraću ovce nekom da teslimim. A i ono parče u Pesak ću da odvojim." 
Mama se obrtala ka šporetu. 
"To baš dobra bača." 
Deda klimne glavom. I dalje je gutkao iz čaše. 
"Dobra." Onda se okrene licem ka njoj. Gledao je bledoplavim očima sa zbrčkanim kapcima. "Leposava", tmulo izrekne, "propade čovek, Leposava. Nema ništa od njega." Udarao je vrhom štapa u zastrti cigleni pod. "(c)to mesto Mike" - to je bio moj ujka koji je poginuo u ratu - "nisam na Kajmakčalan ostao da ovo više ne gledam. Tolika mi deca ot'oše pre mene, a ni ja se nisam na3/4iveo. Ej, bre, ej, bre, ej, bre. Ih, ih, ih!" 
Moja mama se grčevito okrene ka prozoru iznad štednjaka kao da je otud neko zovnuo. Iz očiju su joj iskakale sitne suze poput onih 3/4abica iz bara posle letnje kiše i krajevima marame hvatala ih je kao u klopku. 
"Bo3/4e", rekne tiho zajektavši, "i ti si grešan." Prilazila je dedi i naslanjala glavu na njegov gunj na povijenom ramenu. "Ovak'i čovek. Ovak'a lepota." 
Deda muklo ponovi kao da govori leđima: 
"Ovak'i čovek." 
Okretao se i on ka prozoru i oboje su gledali pod otrcanu ilinjaču.
Tamo, moj ujka Dragi je, naslanjajući se na crnkasto stablo, polagao belu ruku na grudi i prstima ispravljao upredeno šalče. Mučio ga je kašalj i keseći se, podizao je glavu nekud ka granju izgledajući kao da hoće da zalaje. 










    For great classic literature visit:

    Project Gutenberg Consortia Center Bringing the world's
    eBook Collection Together http://www.Gutenberg.us